Želeo bih da podelim svoje iskustvo vezano za individualne treninge u košarci. Kao klinac kada sam počeo da se upoznajem sa košarkom, a kasnije kada sam počeo da treniram provodio sam mnogo vremena sa loptom na terenu. Da li je to bilo sa ekipom, da li je to bilo na basketu ili je to bilo jednostavno samostalno na nekom otvorenom terenu. Jednostavno sam obožavao da se zezam sa košarkaškom loptom i sa svojim fantazijama vezanim za igru. Kasnije, kada sam postao profesionalni košarkaš, uvideo sam da nema sporta i treninga bez fantaziranja tokom treninga, naročito kada se radi trening bez protivnika. Kao i svi klinci koji počinju i koji igraju basket imao sam svoje favorite među tadašnjim košarkašima (naša je velika sreća i privilegija bila da odrastamo uz takve sportiste u to vreme najboljih košarkaša na planeti) kao što je bio Dražen Petrović. Kasnije sam imao i druge uzore kao što su Petar Naumovski (koga je moj otac trenirao i gurnuo u vatru sa 17 godina u tadašnju 1B ligu), Predrag Danilović (za mene najveći sportista i takmičar u onoj novoj generaciji šampiona posle rata i sankcija). U tim godinama svi klinci pokušavaju da imitiraju svoje uzore u stilu igre, šuta, ponašanju na terenu... Ja sam to radio kao i svi i to dugo u svojoj karijeri, čak i kada sam bio već profesionalni košarkaš. Tada nisam imao nekoga ko bi mi na to skrenuo pažnju, a verovatno niko nije ni razmišljao da ja tako nešto radim u svojoj glavi dok se bavim profesionalno košarkom i dok već i ja postajem nekim klincima možda uzor. Sve to nije loše ali najbolje je kada se postigne svoja originalnost. Evo male pričice kako sam ja postigao svoju i to u 25-26. godini.

Moja karijera je počela u Subotičkom Spartaku, pa onda prelazak u Vojvodinu iz Novog Sada, nakon toga Partizan, Crvena Zvezda i kasnije inostranstvo. Mnogo mi je pomogla očeva hrabrost kada me je sa nepunih 18 godina doveo u Vojvodinu kao prvog pleja i glavnog zahteva za tadašnju upravu da on dođe kao trener. O toj lepoj priči ću neki drugi put. I posle odlične sezone u Vojvodini moja karijera je bila samo u usponu. Usledio je poziv iz Partizana, a nakon dobrih igara u Partizanu i poziv u reprezentaciju. Međutim u tom periodu kao mlad čovek pre svega, koji je dostigao neku slavu i jos sam Beograd koji pruža mnogo mogućnosti za mladog čoveka, moja predanost sportu je popustila. Zapostavio sam ulaganje u sebe jer sam sebe smatrao dobrim igračem. To je najveća greška u mojoj karijeri. Moj otac nikada nije tražio niti je ikada radio sa mnom. Voleo je da gleda utakmice i da me uglavnom kritikuje u pogledu mojih nedostataka. U tom periodu sam imao problema sa šutem ali svojom brzinom i talentom nekako sam se provlačio kao jedan od najboljih plejmejkera u zemlji i kao jedan od najtalentovanijih u Evropi. Tada smo, kao i danas Partizan, bili hit u Evropi. Bili smo jako mladi, mnogo mlađi od današnjeg Partizana, a pobeđivali smo velike ekipe u Evropi i svake godine ostvarivali odlične rezultate da bi 1998. stigli u Barselonu na FINAL FOUR.

To nikada neću zaboraviti, posle svake utakmice koju dobro odigram čujem se sa ocem ili se vidimo i ja pun sebe pitam – "A kako je bilo? Dobro a?" A otac kaže – "Super je bilo ali ti to, to, to, to i to možeš i moraš još bolje, ne zbog tebe nego zbog ekipe. A šut, tvoj šut je katastrofa. Podsećaš na psa koji nema zube i trči okolo kao da će da te pojede i diže frku, ali naravno nije opasan". A ja sam na ove reči reagovao u fazonu - šta mi on sada priča o šutu kao to je neki problem, a ja idem na FINAL FOUR, igram u reprezentaciji i najbolji sam plej u zemlji. Onda dođe utakmica kada ja dam i 4-5 trojki i odigram odlično i ponovo sledi isto. Otac – "Nije problem nekada pogoditi, pogađaćeš ti i drugi put ali ti i dalje imaš problema sa tvojim šutem. Ti si odličan igrač ali nikada nećeš biti vrhunski košarkaš ako to ne popraviš. Nemoj da me shvataš pogrešno, super si i ovako!". Naravno, kao i svi mladi ljudi, ne vidimo istinu u nekim stvarima koje su nam ispred nosa. Tada je počela stagnacija u mojoj karijeri. Igrao sam dobro ali nisam išao napred i to me je mnogo nerviralo. Nisam tada ni vodio sportski život, ne znam zašto sam bolje i očekivao.

Onda je usledila godina u Crvenoj Zvezdi (o tome drugi put :-) ) i odlazak u inostranstvo – Fenerbahče Istanbul. U Fener sam stigao odmah posle Olimpijskih igara u Sidneju. Prvi put kao stranac. Tada je bilo mnogo teže otići. To je bila jedna jako teška i mučna sezona. Kada si stranac, a pogotovo u ta vremena, odgovornost je bila mnogo velika. Morao si da igraš stalno iz utakmice u utakmicu dobro. A ja taj kontinuitet nisam imao. Sezonu sam završio sa procentom za trojke od 18%%. To leto sam imao razgovor sa tadašnjim selektorom Svetislavom Pešićem i ispao sam iz reprezentacije. Shvatio sam da nisam vrhunski u tom trenutku, a već mi je 25 godina. Tada sam nazvao Janka, mog oca i saopštio mu da prvog avgusta idemo na Kopaonik da treniramo. Želeo sam da budem najbolji. Rekao sam ocu da me ništa ne zanima, radiću sve što mi kaže. Ostali smo tri nedelje (poveo sam sve svoje bliske ljude koji su bili slobodni da dođu, tada sam imao jedno dete), radili smo jako teško, a ostatak perioda smo provodili u druženju i zezanju. Pre podne smo radili jake fizičke pripreme u kombinaciji sa šutem, a posle podne sam ubacivao po 300 koševa. Nisam imao dan kada nisam ubacivao 400 lopti u koš u tom periodu od 3 nedelje. Od tog prvog avgusta do kraja moje karijere nije bilo dana kada nisam trenirao šut. Biti vrhunski i biti bolji i biti drugačiji ne može bez toga. Jako je teško ali je veliko zadovoljstvo kada si na terenu i protivnik te se plaši. Kasnije je usledio poziv Francuskog Po Orteza i tada sam se vratio u sam vrh košarke.
Kroz način rada kakav mi je moj otac tada pokazao koji zahteva izvođenje svih elemenata u maksimalnoj brzini i sa ogromnim brojem ponavljanja vremenom sam bio primoran da svoje pokrete racionalizujem što je u jednom momentu dovelo do moje originalnosti.

Klinci su puni "bagova", višaka pokreta imitirajući svoje uzore. Moj cilj i zadovoljstvo je da onima koji žele da ulažu u sebe pokažem ili vratim njihovu originalnost i jednostavnost. Dostići jednostavnost je najteže, biti komplikovan je najlakše.

Danas radim kao trener u našoj porodičnoj školi košarke i najveća mi je čast i privilegija što imam šansu da radim sa mladima i posmatram kako deca napreduju.

Individualni trening nema ALTERNATIVU!
Veliki pozdrav od mene, sledeći put ću da izdvojim neku drugu malu pričicu vezanu za moj život i košarku, naravno ako ste za :-)
A možete i vi da mi zadate neku temu koja vas interesuje...